Петар Петровић Његош
Владар међу песницима, песник међу владарима.
Петар Петровић Његош потиче из династије Петровић Његош која је од 1696 – 1818 владалаЦрном Гором.Рођен је у селу Његошима под Ловћеном. До 12. године Раде је, тако су Његоша од милоште звали, чувао овце под Ловћеном. Затим га је владика Петар I Петровић одвео да учи писменост на Цетињу у тамошњем манастиру. Кључна личност у развоју Његошеве личности био је Сима Милутиновић Сарајлија. Изненада 1830. године умире Петар I и Његош са непуних 17/19 постао владар Црне Горе. Његош је био свестрана личност, слободних, отворених а уједно и традиционалних схватања.
За време своје владавине државу је схватао као модерну и просвећену институцију. Био је способан да синкретизује више различитих сегмената који чине државу. За време своје владавине установио је сенат, основао народни суд, увео плаћање пореза, образовао “Перјанице” које су имале улогу краљеве гарде. Водио је борбу против Турака и одржавао везе са Русијом.
Његош је поставио темеље модерне просвете. Основао је прву штампарију. По његовом налогу издат је “Буквар” 1836. године и “Граматика” 1838. године. Основана је прва основна школа у Црној Гори.
Његош је иза себе оставио значајна књижевна дела. Тематика којом се бавио била је пре свега историјска; истреба потурица и борбе са Турцима. Писао је космичку поезију.
Његош је 1845/46. године на Ловћену, Језерском врху, подигао црквицу и посветио је стрицу Петру Цетињском. Последња жеља му је била да тамо буде сахрањен.
Петар Петровић Његош умро је 19. октобра 18??, после 21. године владавине, 4 године касније мошти су пренесене у маузолеј на Ловћену. – “На оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само српске земље и сиње море” Петар Петровић Његош
Његош је био обдарен свим даровима овога света, умом, лепотом, влашћу, али мира није имао. Као владар деловао је чврсто, стамено. Унутра и он се ломио, сумњао у себе. Владари у Петрограду, Бечу и Цариграду имали су дворове, свите, дипломате, генерале, злато, а он – голо стење.
Свом народу није могао да пружи злато, али му је оставио непроцењиво влаго духовне лепоте – своје изузетно књижевно дело. Из стваралачких немира рађају се “Пустињак Цетињски”, “Луча микрокозма”, “Горски вијенац”, “Лажни цар Шћепан мали”, “Слободијада”, и много других мањих дела.
У свом делу био је дубоко замишљен над космичком судбином човека и историјском судбином Црне Горе, отуда му је и поезија била религиозна – филозофска и национална – ослободилачка.
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет и ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човијек.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
Дела:
1. “Пустињак цетињски” / “Лелек себра”
2. “Слободијада”
3. Превод првог певања Илијаде
4. “Луча микрокозма” Бг, 1845.
5. “Горски вјенац” Беч, 1847.
6. “Лажни цар Шћепан Мали” Трст, 1857.
На врху Ловћена изникла и срасла са црногорским кршем, уздиже се гробница Његошева. На њој уклесани стихови из “Горског вијенца”.
Благо Томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити:
вјечна зубља вјечне помрчине
нит’ догори, нити свијетлост губи.
